Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 89

— Али ја већ радим самостално! Мислите ли да бих ја сада...

— Ах, младост, младост! А што баш сада не биг Било би ми непријатно да узимам за свога сарадника каквог жутокљунца. Овако.. ми смо једнаки, ви или ја, ја или ви... Понуда коју вам чиним јесте у обичном, трговачком смислу речи, један повољан посао за вас. Данас или сутра, ја ћу се морати повући од послова... — и онда, пошто онај мали осмех осветли његово лице: — можда ће ме ускоро и Онај Горе позвати себи. Желим, да оно мало искуства, и оно мало рукописа, колико их имам, оставим некоме ко ће умети да их... да их... цени... и употреби. У вас има идеја, ви мислите својом главом, имате снаге да замисли изведете. Оно мало монденског и лаког, оног површног (ради тога је одбијен ваш пројекат!) нестаће, надајмо се, од тренутка када будете стекли обавезе. На лицу Карамарковићевом се беше постепено извршила промена. Он са неверицом саслуша крај Миљковићевог говора и онда, нагло, ужурбано отвори своју сребрну табакеру и понуди.

И ето, из те сарадње, која се касније претвори у срдачно и топло пријатељство, изиђе годину дана касније (фреске беху поверене чувеном сликару М.) пројекат за обнову цркве Св. Краља (у ствари црква је била посвећена Успењу Матере ле, у комплексу манастира “"во, који би потписан. Не како стари и уважени господин Миљковић заврши онако трагично и изненада, из Одсека за Грађење позваше, наравно, Карамарковића, као другог потписника, да одмах предузме грађење. Поверење које му указаше у Министарству необично поласка овоме; али, иако беше врло млад, уместо да одмах изјави готовост, што би сваки други на његовом месту учинио, он замоли да му дозволе да дан-два размисли. -