Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 87

— Ех, ех.. ти господичићи...

Међутим, свега дан-два касније, Миљковић дође у посету Карамарковићу, намрштенији и учтивији него икад. Он узе понуђену столицу и преместивши је сасвим до писаћег стола за којим га прими Карамарковић, он се спусти полако на њу; затим, нетремице гледајући у овога, поче скидати своје рукавице, одмерено и пажљиво, не журећи се. Тек пошто сврши са том церемонијом:

—- Ја вас лепо молим, да ми опростите рече, — што сам вас узнемирио овако рано. Надам се да је то и вама био најзгоднији час, а сем тога, ја се и сам журим. Дакле, нећу вас дуго задржавати. — Приметивши на Карамарковићевом лицу чуђење, он се пожури: — Вама сигурно изгледа чудна ова јутарња посета... од стране једног непознатог господина. — Миљковић се једва неприметно осмехну кроз своје беле бркове, кратко потшишане. Ја ћу бити кратак и изложити вам што јасније циљ мога доласка. Видите, млади човече, — настави он после кратке паузе, — ви ми наравно дозвољавате да вас назовем тако, — ваш пројекат за Дом, који је одбијен на последњем конкурсу Грађевинског Одељења, био је најбољи. Ја ћу ићи и даље: био је једини озбиљан пројекат на целом конкурсу.

__ Зачуђен мало у почетку, Карамарковић беше то сада потпуно.

— Па... онда»

— Никакво онда не постоји. Треба бити методичан... и поставити овако питање: зашто г. Х. није победио на конкурсуг Одговор: зато што г. У. није допустио. У., то сам ја, наравно.

— Имао сам част да ми се већ једном претставите —- одговори љутито Карамарковић.

— Ви се ваљда сада питате, — насмеја се поново Миљковић, приметивши љутину свога саговорника, — кога сам андрака сада дошао да вас, пошто сам вас онемогућио на конкурсу, мучим овако закаснелим.. и неумесним (да, наравно!)...