Dva carstva : roman

90 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Ма колико да беше поражен смрћу свога заштитника и пријатеља, Карамарковић не престајаше да мисли на оно важније: на свађу са женом; његов дух беше толико преокупљен тражењем излаза, да све друге врсте занимања одбијаше од себе као ништавне, па било да се то тицало и самога рада. Са овом понудом, међутим, он дође на једну идеју коју, због њене једноставности, не смеде да развије ни пред самим собом до краја, толико му се она учини спасоносна, још мање да је по повратку кући изнесе пред Радмилу, бојећи се да тиме не увреди њену већ и онако болесну осетљивост. И онда, када га она упита шта је учинио, он, набуривши се, одговори кратко да је понуду одбио, јер не жели да напушта Београд. Да ли што беше прозрела праву жељу Карамарковићеву, или што и сама вероваше да ће променом места ишчезнути оно што се последњих дана беше поставило између њих, тек Радмила поче ватрено молити свога мужа да, ако је могуће, промени одлуку, наводећи као разлог величину самога посла који може да отвори Карамарковићу најсјајнију каријеру, као и могућност да проведе пролеће и лето у једном здравом и лепом планинском крају, што би му необично добро чинило у погледу здравља. Обадвоје осетише да је пред њима последња могућност да покушају уништити јаз, који се беше околностима створио између њих и који би, вероватно, . опет околностима, постајао све дубљи и дубљи и против њихове воље. И да би сагласност била што потпунија на крају, он настављаше да даје против разлоге (иако је ватрено желео одлазак), она да га уверава у неопходност тога посла: и пута (иако је у души врло добро знала да то она наваљује по разуму, по дужности, а не по потреби срца). Најзад, после читавог часа спорења, Карамарковић се дао победити. Он обећа да ће повући своју одлуку и примити посао. Затим је замоли да га остави, јер жели да посвршава најхитније ствари.