Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА | 91

Радмила на прстима напусти мужевљев кабинет. Она покуша да чита; затим да везе. Али нити је разумевала смисао реченица и страна које је прелетала оком, нити је имала довољно пажње да се усредсреди на крстиће и чвориће, које је требало вести. (Она остави и једно и друго. Руке су јој биле у крилу. Велика бела мачка умиљавала јој се око ногу, предући. Радмила се одједном осети усамљеном и остављеном. На њеним трепавицама засјаше две сузе, па онда још две, и док су једне клизиле низ образе, друге су се појављивале; али она не пусти ни једног уздаха, нити се помаче, Бела мачка, уморна од умиљавања, протегли се и скупивши се у клупче поче да спава.

ХМ

Говорећи о Карамарковићу у почетку овог казивања, ја сам се задржао на спољашњим и, да тако кажем, материалним променама на њему. На овом месту неопходно је да уђем мало у његов морални и идејни живот. У шта је веровао тај човек» Какве идеје имао2г Како гледао на свет око себе» Е

Ја сам већ подвукао двојност његовог карактера. Али још више га је од те двојности притискивало васпитање, такозвано „слободно васпитање": он је био одгојен као биљка, без икаквих принципа. Свему томе треба додати студије у ино: странству, где га беху послали са осамнаест година. Штогод је чинио, чинио је „по здравом разуму“, немајући никаквог другог ослонца, ни етичког, ни моралног. Био је здрав, весео, пун полета младић. Све намере и сви потхвати полазили су му необично срећно за руком. Он је био човек „рођен у кошуљици“.

Када га задеси несрећа, он као из ината некоме, пређе на један горак и скоро очајан тон: доказ да Бог не постоји! Јер да постоји, и да је при том свестан својих поступака, и да је „отац свих људи“, зар би могао допустити ово што се дого-