Dva carstva : roman

92 БРАНИМИР ЋОСИЋ

дилог Погледајте мој живот: шта сам учинио толико страшно да бих поднео сличну казну2 Ни једне девојке нисам упропастио, љубавних авантура једва да сам имао, а и када сам их имао, као млад човек, то је увек било са особама којима је то био мање-више занат. Имам тридесет и пет година, волим жену која и мене воли, преда мном је дакле требао да се отвори миран и срећан живот, а место тога — повређена кичма. Зашто Да ли би умели да ми одговорите2г —-_ Та несрећа га је бацала у бес, тим страшнији што није имао да буде против кога управљен. (Да верујем, — волео је да каже Карамарковић, са једним горким осмехом, — сада бих имао кога да проклињем и да кривим за своју судбину! Али проклињати нешто што не постојиг) То кидање, та немогућност да на ма кога било управи свој бес, очај, претње, можда и стид да напусти једно своје мишљење које је радо истицао раније, давало је нечега безнадног и дивљег његовом безверју. Сваким даном у њему се све више купило тог необјављеног јада и једнога часа морало се претворити у шта било, наћи одушке у чему било, искалити се на чему било. То „шта било" дође прво у облику сумње, а онда љубоморе. Али ни ту се не задржа.

Док је био здрав, његов живот је био тако испуњен да му је једва преостајало времена за спавање. Нов положај, прикованост за фотељу, скоро непокретност, несане ноћи, све му је то сада давало толико времена да није знао шта ће са својим слободним часовима. Јер иако је радио сада десет пута више него раније, увек је остајао један тренутак да га мучи својом празнином, да га држи у неизвесности, тренутак у коме је по хиљадити пут био приморан да мисли о својој несрећи. Али постепено он поче да се навикава на свој нов положај, јер стече навику замишљања и доби укус да прави разне „комбинације". Празнина његовог душевног живота, сваки недостатак „оностраног“, мистичног и идеалног, гурну га у тој новој навици (а пред страхом од