Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 93

огромности празнине која га је притискивала првих часова) гурну га искључиво према реалном и физичком животу. Као да време, када је био као и остали свет, беше потонуло у потпун заборав, тако он са наивношћу преувеличаваше сласти 0бичног живота. Чин љубави, од тренутка када изгуби способност да га има, поче му се у машти указивати као бескрајна, недостижна, једина срећа целог живота. Та га је жеља залуђивала и свирепо мучила. И не само то: извесни облици реалности узеше над њим моћ потпуне напасти, половина његовог живота би поседнута тим тајним и страшним животом. Али човек би био и сувише мало сложена ствар када би се задовољио само са собом: Карамарковић, мучен и кидан, живећи на један изузетан начин, беше још више кидан идејом да Радмила међутим остаје иста и непромењена, и да према томе њој сва врата стоје отворена. Сва трагедија Карамарковићева излазила је из тога што он више није могао, ни када би желео, повући се у један чист и одуховљен живот; тим пре што тај живот није никако ни познавао. Сем тога, његов карактер, и онако склон настраностима, беше постао жртва изузетне раздражљивости, храњене с једне стране завишћу и мрзовољом болесног човека, с друге стране том немогућом и неостварљивом похотом. Било је туга погледати га, како у извесним часовима губљаше лик човека.

Та једностраност његовог унутрашњег живота, била је сва његова трагедија, јер једном на стази, он је после сам по себи све клизио даље иако је био свестан опасности која му прети. Прогрес те његове моралне болести, ако тако могу да се изразим, био је донекле кочен и успораван радом, али ни рад, ни таленат његов нису могли да зауставе тај неумитни напредак: сви услови да извесна фикс-идеја завлада њиме, сви услови да се од њега створи хипокондрик и човекомрзац, били су ту. Природно је, да је он то на