Dva carstva : roman

94 БРАНИМИР ЋОСИЋ

крају и постао. Али и та мизантропија, и та хипокондрија, биле су у благом облику и још далеко од оне дивљачности са којом су се само неколико недеља касније појавиле. Не очекивати ништа ни од живота ни од оног „после живота“, не моћи објаснити несрећу и патњу јер им не види користи, бити поседнут најстрашнијим искушењима а не моћи их смирити, стално пратити, међутим, јасним и непомућеним умом развитак болести, осећати како се сваким даном све више ближи крај, а не моћи се при том узвисити до потпуног самоодрицања, то значи дотицати сву страхоту пакла. Карамарковић је живео у потпуној негацији свега и свачега; не могући да живи целим животом, он је одбацивао постојано од себе све оно што је могло да ублажи његову несрећу и да му учини живот што сношљивијим, чак могућим. Било је у томе нечег дивљег, примитивног, инстинктивног, али недостајаше резигнација која би учинила ту трагедију и великом и хуманом. Напротив, Карамарковић је беснео. Он сам раздираше, својим сопственим рукама, још крваве ране и ожиљке; он чињаше све што је могуће да покаже, не толико свету колико себи самом, како је он жртва нечија, колико је бол његов велики; он је сам тражио да му кавез буде што тешњи, могућност живота што мања: на крају свих тих мучења он налазаше горког и злог задовољства. Описујући малочас сцену у којој се Карамарковић решава да предузме посао у манастиру, ја сам био подвукао једну ствар, која на први поглед може да изгледа у опречности са овим подацима што их сада овде износим. То је она немогућа нада да ће се све повратити и бити онако како је било. Сем тога, у том тренутку он се надаше, да му у том манастиру, када буду остали насамо, може бити доказано да није напуштен и да Радмила још увек припада само и једино њему. Све то би као сунчев зрак у његовом мучењу. Али тек што се намести за сто, тек што остаде