Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 95

сам у своме кабинету, осветљен топлом и пригушеном светлошћу, он осети поново да то није излаз.Па и да ми буде доказано. Шта сам тиме добиог — упита се подбочивши главу рукама. Ова црта најбоље показује докле Карамарковић беше дошао.

Мало више покрета и напора последњих дана, затим јача узбуђења, беху погоршали његово крто здравље, које је Радмила са толико муке и пожртвовања одржавала. Како је било доцкан, а он уморан, не хтеде да иде до спаваће собе, - већ леже на диван, који му се увек спремао као кревет, у случају да зажели да ту преноћи. Тек што леже, он осети болове. Он је знао шта то значи и стиснутих усана и широко отворених очију, поче гледати у помрчину. Време је полако одмицало. Пред његовим очима почеше да колају кругови и светле тачке, па одмах затим он виде како из мрака стадоше да излећу непознате и немогуће личности, и као те личности желе да му отму срећу. Та мора потраја дуго. Прозор је почињао да се плави. Онако изморен и здробљен несаницом, он одједном дође до једне на изглед бесмислене и очајне одлуке: свршити. Цео му се свет чинио отвореним гробом, његове физичке и моралне муке беху на врхунцу, људи му изгледаху подли и гадни, неосетљиви и егоисти. Склонити се» Завршити са тим неситим животом једним јединим замахомг Карамарковић осети неку врсту лаке језе при помисли да ако хоће, само једним покретом кажипрста на обарачу, може прећи из једног света у други. А тај други света Шта је то» Где је то» Живи ли човек и даље у том другом свету на начин на који живи на овом; патећи, волећи, корачајућиг Њему би одвратно. Корачати, гледати, осећати! Не, то је глупост. Тамо ничега нема, тамо је све непокретно, једно, без светлости и мрака, без почетка и краја, без ја игти. Ни то! Тамо уопште не постоји. Зашто би, ког ђавола, и постојалог У њему је све више и више растао бес и узбуна. Ко би знао због чега,