Dva carstva : roman

96 БРАНИМИР ЋОСИЋ

цело му се човечанство у једном маху учини глупим и бедним, уланчено у своје похоте, жеље, потребе, шибано гнусобама крви, и још, све то виде као слику, и на њој ни богаташа ни сиромаха, ни књижевника ни фарисеја, ни војника ни ратара, већ маса голих телеса, смешаних и у покрету као гомила румених црва, безглавих, безимених, на једном малом парчету земље. Чемуз2 Зашто Због чега2г Како је то било гадно! Како одвратно! И онда, колико људи, колико жена, у овом истом часу док он овако безнадно лежи, колико њих лежи једно другоме у наручју. Колико девојака... И то све од реда, и оне са пожудним уснама и ватреним очима, и оне тихе и стидљиве, и оне што прво плачу и оне што саме траже... Свршити» Престати дисати тај кужни ваздух натопљен мирисом пролећа и новог листа, лећи под земљу и не осећати ништа» Ништа... Карамарковић ослушкује куцкање часовника и тишину. Ништа не осећати, бити испружен, а не осећати да си испружен, бити затрпан земљом, а не осећати да си затрпан земљом. Он осети хладноћу. Сат је куцкао још увек. Он се подиже, домаши руком часовник и покуша да га заустави. Безмерност празнине и потпуне тишине коју осети у часу испуни га страхом. Он журно пусти часовник да поново одбија ужурбане секунде, а онда спусти главу на јастук. Крупне грашке зноја покриваху му чело. Осећање осамљености, међутим, толико га је обузимало да на крају осети немогућност да даље тако остане. Он се поново придиже и сав цептећи стаде припаљивати свећу која се налазила на малом турском сточићу, чело главе. Тек тада плавичаста и несигурна светлост обасја собу, Карамарковић се смири, али и то само за часак.

Побуна целог његовог бића против тог лудог тела била је ту у свој својој огромности. У ваздуху је лебдела идеја о самоубиству нудећи олакшање. Али од те прве мисли, од тог блеска, до извршења, пут који је требао да буде пређен био је дуг. Јер ето, иако сломљен и телесно и ду-