Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 97

ховно, сем разума све је било противно самоуништењу. Та маса меса, костију, нерава, очајно се бранила од смрти; свака честица, сваки делић се опирао уништењу, хтео да живи, да врши свој уобичајен посао, да ствара; од те саме идеје смрти Карамарковић је осећао како му се поједини делови тела грче и трепере. То је била борба између основног принципа живота и једног бедног човека који у уништењу види ослобођење своје.

Навикао да од мучења осећа бар на крају неко олакшање, Карамарковић се запрепасти овога пута када откри најчистији и најстрашнији бол онде, где је чекао одмор у својој потпуној ништавности. Он се затим задиви својој величини и храбрости са којом је открио излазак; затим се изгуби: јер цео живот његов до тог тренутка беше у доказивању да му је бол бескрајан, живот сломљен, да је жртва нечија; он све то доказиваше можда само зато што му је тако било лакше да завара мучења која су долазила од његове крви, од његовог душевног стања. Али у овом часу, у једном једином узлету, он беше прекорачио границу: он је збиља осећао бол, он се збиља видео као „готов“, упропашћен, сломљен. Пропаст је долазила од неочекиваности са којом се тај прелаз догодио, он се налазио на врху до тада само замишљаних патњи, али сада, тај врхунац није био само тежња његова, то је била у овом тренутку најобичнија стварност. Испод, биле су његове дотадашње патње, мале и ништавне, како му се учинише; изнад, била је празнина, пространство, тишина смрти која га је очекивала; на средини између тога двога, стајао је он, јасно и потпуно видећи све, разумевајући све, схватајући све.

У том страшном и врховном часу његова живота, Карамарковић за тренутак остаде непокретна духа. Прозор се све више плавио долазећом 30ром и, кроз праскозорје, пламен свеће светљаше некако уморно и замишљено. И онда, тренут доц-

Два парства (