Dva carstva : roman

98 БРАНИМИР ЋОСИЋ

није, он је већ био на другом крају: његов живот се до тог часа пасивно подавао, покрај свег беса, току судбине, чак помажући развој несреће, вољно, предано, из дана у дан; од тог часа, видећи се потпуно на крај стазе, пред огромношћу непознатог, пред дубином бескрајности, угрожен чак и у том свом несрећном и бедном животу, он се окрете против, он „показа нокте", он поче да се брани. Натраг, међутим, није могао, поред свих других разлога и због своје горде природе, која се није могла сломити. Сем тога, он осећаше (чак и када би надвладао себе) да би лаж била и сувише провидна за њега и да би тиме у ствари само и даље остао на тој граници између два света на којој се сада налазио, што би овог пута била немогућност физичке природе. Он је морао, дакле, хтео не хтео, у оно „даље“, у ону празнину која је пуцала испред њега свом страхотом своје неизмерности и неизвесности. Споменух реч: одбрана. То није тачно, јер одбрана се врши у нади да се човек одбрани. Карамарковић је знао да се одбранити не може, али (као и сви очајници, пред извесношћу пропасти, притерани у угао што ударају око себе неосетљивошћу побеснеле животиње, не што ће се тиме одбранити већ да би што скупље уступили свој живот), тако и Карамарковић осети да се „тек тако“ не може дати, и некако нагонски зажеле да са њим виде још кога, још много њих, посечене и оборене судбином. Сам не, сам не! Са још многим другим, са Радмилом (јест, и са Радмилом, нарочито са њом!) са другима, са целим светом. Сваки мора да буде изложен свима искушењима, сваки мора да страда, да понесе свој крст. И он ће, Карамарковић, помоћи при прављењу крста, он ће сам помоћи да се крстови натоваре на леђа. Ја нећу сам да носим! — скоро викну он, — сви, сви! Досада сам заштићавао... (како се варао у том тренутку Карамарковић!) отсада нећу, јер ни мене нико не заштићава. И онда, хоћу да