Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 99

трајем, да гледам, што дуже да трајем и'гледам, за инат, у пркос!

Он је понављао ту реченицу све док, сломљен умором, није заспао. Свећа беше, у својој стакленој ружи, догорела и у прозрачној јутарњој светлости дизао се са утуљеног фитиља лак плавичасти дим. Сат је куцкајући пратио како се та лелујава трака полако ковитла, диже и губи у ВИСИНИ.

Сутра-дан Карамарковић се пробуди скоро весео. Широк и потпун мир испуњавао га је свега. Он је дисао, кретао се, гледао, радио, разговарао, све то некако лако, поуздано, као са мало заглухнутим ушима. Тај мир и то олакшање падају обично после великих неизвесности. Рецимо, неко нам је од драгих на умору, и то умирање, тако свирепо само по себи, траје дуго, један дан, једну ноћ, још један дан, још једну ноћ. Са сваким минутом, што га проводимо над љубљеним бићем, наша неизвесност расте, напрегнутост наших живаца иде до лудила, нада наша, залуђена, пење се и пада и чини од нас изгубљене сенке. Чинимо покрете потпуно неразумне, падамо на решења лишена потпуно смисла, у часовима дотичемо безумље. Има несрећних мајки, које, изван себе, не могући да издрже даље, падају на колена пред иконама и моле: Узми га, Господе... или учини чудо! Тај крик, ишчупан из срца, још топао и крвав, у ствари не иде као молитва за мило створење што умире. То се ми молимо за нас, за наше ослобођење, за муке наше. Доказ је томе мир у који падамо, олакшање које осетимо, када је смрт учинила своје. Да, требало је једно или друго (природно је да би волели боље), човек се ни живота ни смрти у ствари толико не плаши: неизвесност, огромност ломљења, лебдење између тога двога, то је оно што човек не подноси, због чега диже руку на себе ако је то он у питању, због чега ода-

=