Dva carstva : roman

100 БРАНИМИР ЋОСИЋ АЛАН ПИ

хне када вага претегне на једну страну, па било то чак и на страну смрти.

Одлука Карамарковићева, овако прицизирана, овако јасна и неумитна, избор његов за насилно решење своје патње, одлука његова да се што скупље да и што боље освети за пропаст своју, на крају љубомора на Радмилу која је давала свим тим одлукама један безуман лик, све то у ствари је јасно данас, овде, на овом белом парчету хартије, преко које прелази Карамарковићева несрећна сенка. Јер прошла ноћ, несаница, светлост зоре, догорела свећа, физички болови, све је то било јасније и одређеније у његовом духу од онога што се те велике ноћи догодило у његовој подсвести. Он је осећао да је решење пало, осећао је то по миру који беше завладао његовим бићем, али како, када, и чак у крајњој линији зашто (ма колико то изгледало немогуће!) он није знао. Тек неколико месеци касније, опет једне беле ноћи, пред њиме се открио сав понор његове душе; тек тада је разумно и схватајући сагледао до дна; тек тада му је постало јасно оно: и Радмила, и Радмила! Али већ тога јутра, када се пробудио са том лакоћом у себи, затим каснијих дана, Карамарковић упорно, иако несвесно, поче изводити тај паклени план који се беше зачео у бунилу и сну. Он је, иако под обичним погледом исти, био као омађијан, као хипнотисан. Јер од тог првог јутра, он поче пролазити кроз догађаје очију заслепљених крајњим исходом, који га је вукао себи силином магнета; он беше као укочен тим страшним решењем, када ће се све срушити у мрак, у ништавило: и храбро је ишао њему, као човек изгубљен у магли што крене према ненадно указаној светлости; не обзирући се по чему гази и како; неће ли, пре него што стигне до те светлости, пропасти међу препукле стене. Рекао сам: он још није знао како. То „како“ дође изненада, као што се то обично дешава. И Карамарковић одједном поче да гледа у томе крају не лични завршетак; све узе