Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 101

у часу значај једне „опште“ освете према свему томе чије битисање није признавао, према свему томе црном и незнаном у које је хтео и морао да се утопи.

Х1Х

Тих дана, пред станом у коме дотле становаше покојни Миљковић, заустави се један фијакер из кога изађе један сасвим млад човек. Он провери број на кући (мало га дирнуше спуштене завесе на свима прозорима) па пошто се увери да је то оно што тражи, он журно и нервозно поче звонити на спољњим вратима. Било је још рано јутро: једва да беше прошло седам часова. Младићева спољашњост, иако можда још до јуче брижљиво негована, скоро да не уливаше поверење. Одело му је било „по последњем журналу“ и скоро ново, али у нереду, изгужвано и свеже испрљано. Личио је на човека који није, путујући возом, целе ноћи спавао; или на некога који је пијан. Када служавка отвори тешку капију, он је одгурну и скоро утрча у велики засвођен улаз. Он дође већ до врата што воде у предсобље, али се ту окрену, и не гледајући на уплашену девојку, поче говорити, задихано и неразумљиво:

— Реци му да хоћу... Онај младић, он већ зна. Идем, пристајем, Богу иза леђа, где хоће!

Девојка остаде и даље на месту, сва упрепашћена, отворених уста.

— Рекао је да могу да размислим, до данас, до седамнаестог... Је ли данас седамнаести» — упита он наједном, зауставивши се пред служавком.

У то се врата на предсобљу отшкринуше и кроз њих извири један мали, потпуно ћелав и мршав човек, обучен у богату собну хаљину, која му је била необично велика. Младић баци један узгредан и равнодушан поглед на њ, слеже раменима и онда, у истом часу заборави на придошлицу. Он поново стајаше пред служавком која даваше