Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 107

то наједном лепо почело! а како се свршило!

Сат откуца пола.

Ако бих остао у Београду... Срба скочи са кревета. Очи су му пламтеле несаницом, у глави му је врило, рамена су га болела. Он пређе руком преко чела и осети да му је длан необично врео. Затим се ненадно сети Радмиле, виде је онако како је беше први пут опазио у салону г-це Јовановић, повучену, у полутами, једва осмехнуту и тужну. Лака језа прође му кичмом, као да беше видео пред собом привиђење једног умрлог бића. Он напреже сву јачину своје воље да што пре уклони из сећања тај женски лик и то му најзад пође за руком, али место њега он виде Марију, затим кроз маглу се провуче једно друго светло женско тело, са главом забаченом, у сенци. Сама идеја да би, када би остао у Београду, морао гледати свакодневно оваплоћену своју нискост у невиним Вериним очима, (је ли ме видела» је ли знала шта чиним 2) учини да Срба изгуби и оно мало неодлучности што му беше остало. И он, са пренеражењем утопљеника, узвикну скоро гласно: Не, не, ја морам отићи из Београда, и то што пре, што скорије, одмах! Господе, под другим небом, окружен другим људима, ко зна...

Стајао је код прозора, са наслоњеним челом на прозорско окно, са сузом на образу (то је била ваљада прва суза у његовом животу!) И тада, улицом прође један просјак. Какао је улица била пуста он иђаше право, носећи под пазухом једну огромну штаку. Срба се заинтересова. На крају улице се појави једна жена. Спазивши је, човек са штаком се одједном искриви, ожалости лице и свом се тежином обеси о своју штаку, спремајући се да закука за милостињу. Ах, лопов, мисли да га нико не види! И та ненадна опаска осветли одједном дух нашег јунака. Он одмаче чело од прозора, скоро викну. Да, да, — понављаше ходајући по соби, — то је! Излазак је ту! И ја кретен да се не сетим раније! И како сам могао заборавити! Њему мора бити неко потребан, свакако, свакако!