Dva carstva : roman

108 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Срба збаци са себе своје испрљано и изгужвано одело и поче се брижљиво умивати и спремати. Умор му се беше у часу изгубио.

Сат откуца једанаест.

ХХ1

Све до тренутка када зазвони на стану Карамарковићевом, Срба не помисли ни једанпут на то шта ће он рећи томе непознатом човеку и шта му у ствари тражити. Тек пошто диже руку, тек пошто притисну дугме и спусти руку у очекивању да се врата отворе, тек у том часу Срба примети да ништа није смислио, да скоро не зна ни коме иде, ни зашто. Он се толико уплаши од саме чињенице да је читав сат провео мислећи на нешто, и изводећи то на шта је мислио, а у ствари немајући о свему томе ни једну једину свесну мисао, да хтеде да побегне, не толико од тих врата иза којих се већ чују кораци, колико од самога себе, од свога бунила.

| Карамарковић се тек беше вратио из Министарства и једва да беше ушао у свој кабинет. Погледавши радознало придошлицу, он се не могаде уздржати од лаког мрштења обрва: нешто налик на нерасположење против тог младог човека, нешто као неповерење проже га целог. Тај први утисак који осетимо понеки пут упознајући се са неким, не вара скоро никад. Међутим, овога пута код Карамарковића то се појави и ишчезе пре него што Срба успе и да се приближи столу. Срба беше сад пажљиво обучен у лепо сиво одело, свеже избријан, држећи -у једној руци свој шешир, у другој једну обичну ђачку плаву свеску. Тек што виде Карамарковића, сва нервоза, сво бунило нестаде у часу. Осећао се мирним и пуним поверења. У том тренутку, док је прилазио столу и гледао у Карамарковићево лице (једно од оних мршавих и правилних лица чију прозрачност и белину, добијену дугим животом у затвореним просторијама, још више истиче мала негована бра-