Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 109

да) Срба се сети да ће се све добро свршити. Он поче врло мирним гласом, скромно, али се већ код друге реченице спотаче, убрза, помути и најзад сасвим стаде. Био је као један од оних људи што под радозналим погледима света збијеног иза кордона жандара који одржавају ред, прелази на каквој паради очишћени и празан простор. И тек што се задовољно осмехнуо у себи због достојанственог изгледа који беше себи дао, а он се, баш због те идеје да иде достојанствено, заплете, или закачи на неки камичак, забатрга и једва на крају успе да се задржи на ногама. После такве згоде, о достојанству нема више ни помена и такав грешник гледа да се што пре склони испод заједљивих примедаба и смеха згњечених грађана, придржавајући своја одличја и исправљајући накривљени цилиндер. Једва приметно насмешен, Карамарковић понуди Срби столицу:

— Опростите да вас дочекујем седећи.

— О, ништа. Ја знам... ја баш због тога... Срба се по други пут беше збунио.

Карамарковић се поново осмехну.

— Зашто се збуњујетег — упита он некако нарочито благо. — Ако имате шта да ми кажете, а претпостављам да имате када сте дошли, а ви кажите. Будите отворени, без цифрања. Ви хоћете за нешто да ме молитег

Да ли он то зато мисли да хоћу да га молим што држим обе руке са шеширом на коленима» и Срба кришом, да Карамарковић не примети, смаче шешир са колена. И онда, мало срамежљиво: ·

— Да, хтео бих да вас замолим... али, ја бих то после. Хтео бих прво да вам испричам нешто... да би боље разумели.

— Слушам. — Карамарковић пажљиво раз-

гледаше Србу: Тај мора да има успеха код жена! = Ви сте... студенте

Тренутак Срба као да оклеваше.

= Да, на жалост још увек студент.