Dva carstva : roman

110 БРАНИМИР. ЋОСИЋ

— Што на жалост» — Каква плећа! — Вама тек ако је двадесет и...

— Двадесет и трећа. Рећићете можда: свега двадесет и трећа. Али толико се брзо живи! како је ово неукусно што сам сада рекао, помисли, — Мени се међутим чини да ми је тридесета. Само за ово последњих неколико месеци, недеља, чак дана... Почетак вам нећу причати, непотребно је... и дуго. Узрок је наравно жена. Верујте ми, ту је тако замешатељство, такав необјашњив заплет! Али, главно је ово... била су два излаза; или покушај, или метак у чело. Остати у Београду је немогуће. Карамарковић је изгледао као да пажљиво слуша. Али, он се наједном трже из своје непокретности. — Извините, једно питање.

— Молим.

— Колико ви можете имати у висину2 Ви сте ванредно лепо развијен човек. Метар и седамдесет... чак и...

Србу необично збуни ово питање.

=— Метар и осамдесет и пет. Али, зашто ви тог..

— Ништа, ништа, — ужурба Карамарковић видећи да се Срба беше сав зајапурио. — Ништа, ја то тек онако. Дакле, остати у Београду, постало вам је немогуће... Не би ли запалили

После дугог ћутања Срба настави, гледајући право испред себе и врло тихо . Али он направи свега још неколико реченица и би поново прекинут. То је, уосталом, била последња незгода, после · које Карамарковић виде и сам да даље не може. Али он беше појавом тог младог и здравог човека наведен на вечиту тему његових мисли, на тему која је била једна врста „лајтмотива“ његовог унутрашњег живота и задржати се било му је тешко. Он дакле и овога пута, идући за својим унутрашњим монологом, постави питање Срби, без обзира што овај причаше о сасвим десетом, и тек када постави, он примети да и сувише далеко за-