Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 11]

лази. На срећу, питање би за Србу повод да превали преко језика оно што му лежаше најтеже на срцу и када Карамарковић упита: А ви сте освајач, а2 — он наједном погледа у очи овоме и насмејавши се горко, узвикне:

— Освајач! Дабогме, освајач! У томе је цела трагедија: прикачили су ми тај назив, о мени се говори као о неком неодољивом, и ја сам прилежем (из сујете, наравно!) да докажем како они имају право, али у основи мени та улога не иде од руке, она ми се гади. Прави освајач мора да буде без срца, да прелази од цвета до цвета, ако не са задовољством, а оно са лакоћом, а видите ли, оволики колики сам, са свим својим цинизмом (ах, који није мој, који не долази од мене, то сада јасно осећам иако сам толико ствари починио да га докажем, у пркос себи, у пркос свету!) ја тражим месечину и благост која долази од чистоте осећања.. — Срба застаде, погледа неодлучно на Карамарковића, па онда, видевши да се овај смешка, он настави, спустивши сасвим глас: — Ви ми не верујете. Нико ми не верује. Слушајте! Мени је довде, до преко главе, мени се на све згадило, на мене самог на првом месту. — Ово је непотребно, љутио се у себи Срба. Зашто говорим о овим глупостимар Али он беше „понесен", реч је бујала, он беше слаб да је задржи. — Јер зашто нисам као други свет» Зашто морам, после учињених гадости, да оволико разбијам главуг Када би цео свет који учини по какву неморалност патио бар десети део онога што ја патим, свињарија и гадости не би било више на свету. А ја видим да гадости постоје: жена вара мужа са његовим пријатељем, човек сифилистичар узима осамнаестогодишњу девојку, брат продаје сестрин накит, једини њен мираз, да би побегао са једном пропалом женом, вереница вас вара... Значи онда да они све то раде без гриже савести (како би се другојаче објаснило2), лако, онако као што једу сладолед...