Dva carstva : roman

112 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Па то је свеједно, — примети још увек благо Карамарковић, — имали свести или немали. Шта вам вреди то што се после извршеног кидате (боље је зато не кидати се уопште!) када ћете, када се смирите, починити какву... свињарију, како сте се ви малочас изразили. То вам је тако.

— Мислите ли ви то озбиљног

— Потпуно озбиљно. И идем још и даље. Чак ћете можда са већим задовољством појурити пороку (после гриже савести), уживајући унапред у мукама које ће вам то задовољство донети. Као пушач који зна да ће га свака нова попушена цигарета стати по пет минута најтежег кашља, и који опет пали.

Карамарковићу би пријатно да говори са тим младићем што беше ушао на најмирнији начин са улице, непознат; и што сада, седећи пред њим, туђим човеком, говори о тим стварима на најприроднији начин.

— Какав сте ви то човекг — упита наједном Србу.

Срба обори главу и дуго не одговори ништа. Највад замишљен:

— Какав човек! — рече. — Да сам био човек, никада не бих учинио оно што сам учинио. Ја сам пропалица, најгора, јер знам да сам то, ето шта сам! —= Он баци један неодлучан и брз поглед на Карамарковића и тек после ломљења од неколико часака он се усуди да проговори поново: — Ви идете сада, за који дан да оправљате и подижете неки манастир... да, да, ја то знам. Ви сте... па да... ви сте...

— ...архитекта.

=— Не, не: — скоро викну Срба. — Што ме збуњујетег Ја сам и без тога ван себе. — После тог узвика, он нагло решен, брзо и јасно, задихан, као да се жури да што пре скине то питање са дневног реда: — Хтео сам да кажем ово: ви сте човек... тежак на ходу, вама је неопходан један одан помоћ-