Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 118

ник... који ће трчати тамо и овамо, извршивати ваше наредбе, надгледати у ваше име.

Карамарковић се уозбиљи.

— Прво, — рече он, прелазећи одједном на један сув и званичан тон, — ја имам своје помоћнике. Друго, шта би ви могли да радите» Шта студирате» — Права. Али сам раније био годину дана на техници.

—аА ко вам је рекао да ја... па да, то сте могли читати и у новинама.

— Ништа ја нисам читао у новинама. Ја уопште нисам читао новине у последње време. Мене је хтео повести собом онај стари, кицош старац, —

зацрвени се Срба, — ваш ортак, Миљковић. Ето, то сам требао прво да вам испричам! — сети се наједном.

— Чекајте „чекајте! Велите да вас је Миљковић хтео повести Откуда ви познајете тога господина»2 — То је та прича што сам вам је хтео испричати, то ћу на крају! Овде се ради, господине, 0 бити или не бити, о читавом једном животу!

— Добро, добро! — Карамарковић постајаше нервозан. — Будите прецизни: ви хоћете да вас запослим, да вас поведем са собом.

= Да, једино то.

— Добро. Али ми сада објасните ово: зашто, због чега желите да одете из Београда, и то баш овамо где ја идем2

— Ја уопште нисам мислио на вас да бих вам могао сам одговорити зашто. — призна Срба после малог размишљања. — На тај сам манастир мислио због тога што ми је био понуђен у једном тешком часу и што је он, у свој магли која ме је окружавала, био једино место на које сам могао са поуздањем мислити. На једној страни метак, на другој манастир. То је просто. Ја сада увиђам да има и других могућности, вероватно и других места...

Два парства - 8