Dva carstva : roman

114 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Срба се нагло сневесели.

— Видите, на све те друге начине ја нисам ми-' слио, јер уопште нисам мислио, не само на начине, него, чини ми се, нинашта. Почело је са једном малом душевном узнемиреношћу, па је дошао један страшан догађај, у интимном смислу, наравно... Једна катастрофа која је повукла другу, ова трећу и тако даље..

— И због те прве катастрофе, ви сте се... прекиде га Карамарковић који почињаше да назире наличје свега, — ви сте се... онако по српски... опили 2

Он се надао да ће ова примедба наљутити Србу. Међутим овај обори главу (он бејаше на врхунцу понижавања, и у томе налажаше толиког олакшања свима својим моралним мукама, да чак и не покушаваше да се задржи у тим горким исповестима) и одмах, једним благим гласом, признаде: =— По српски. До бесвести. Почело се у Скадарлији, свршило у Топчидеру. Било је и цигана, и света који нисам познавао, и лупача као што сам ја што су касније подолазили и засели за мој сто. Било је, једном речју, свега и свачега, и глупо, гадно, одвратно! А ја сам био одвратнији од свих, од свега заједно! Како сам у таквом стању могао мислити на ма шта билог Све је било пуно дима, исполивано, пуно простачких речи... — Срба застаде за часак: — а онда, ту је била и нека Марија... млада жена, са којом сам се познавао још док је била девојка; то јест, назови девојка. Зашто сам је среог И зашто баш тога вечера» Да, зашто баш тога дан, кад сам био затрован, узнемирен, несвестан онога што хоћу, а не једног другог када ми тај сусрет не би значио ништа. Та ја сам је толико пута срео од оног доба и ниједном се нисам задржао! Чак би прошао не поздрављајући је! Свеједно. Ту смо се срели, застали, проговрили реч-две и остали заједно. — Срба зари главу у дланове и остаде тако часак. — Пред зору... велим,