Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 115

пред зору „а било је скоро јутро, њен муж нас пронађе. То је још дечко, разуздан и покварен, једва да му је двадесет и прва година. Јадник, он је потпуно у рукама Марије. Шта је он морао провести те ноћи! Јамачно је претресао све кафанице по Београду и околини док нас није пронашао. Био је потпуно залуђен од несанице, од беса, од умора. Марија ми је седела у крилу... он потеже револвер... Ја скочим и лупим... После се већ више ничега не сећам. Знам да је настала очајна гужва, да се свет поделио на двоје... У то ме је неко ударио по глави штапом, столицом, не знам... када сам касније дошао себи, видео сам се у једном фијакеру. Један стари господин седео је крај мене.

— Миљковић

— Да. Али ја га нисам познавао. Он је био тако леп старац! И отмен! Фијакер се пео у корак оним вијугастим путем више Хајдучке Чесме. Сунце се негде рађало и све је било натопљено руменилом; кроз честар се видео по који дрен у цвету... Било је све тако необично. Затим, теме ме је јако болело. Ја затворих очи. Када их поново отворих, кола стајаху пред улазом на Немачко Гробље. Било је врло свеже; и врло светло. Крај кола је стајао мој старац и чекао. Ја сиђох. Он ме ухвати под руку и ми пођосмо кроз траву. Што је У свему најзанимљивије, и чему сам се ја у себи бескрајно дивио, то беше чињеница да се нисам ничему чудио. Нити опирао. Било ми је тако добро да неко други управља мојим покретима! Та јутарња шетња, затим тај велики и свежи јутарњи пејзаж са Београдом у дну и разливеним пролећним водама Саве и Дунава што дотичу обзорје изнад њега, поклопљен тим бескрајним ружичастим небом, затим тај госпоствени старац са белим брковима, све је то, после дима, цигана, туче, граје, личило на један велики и добар сан, Дисао сам мирно, лако, са слашћу. МИ нисам осећао да идем. Осећао сам такво блаженство да се не бих зачудио да сам у том тренутку дигао руку и од-

82