Dva carstva : roman

116 БРАНИМИР ЋОСИЋ

једном приметио да су ми се прсти претворили у зраке. Задржах се. „Како је лепо, зар нер' — упита старац. Ја се осмехнух: „И тихо". — додадох. Иу том истом магновењу ми се учини, да сам још једном стајао на том истом месту, руку о руку са тим старим господином, и да је он рекао: како је лепо, а ја додао: и како тихо; учини ми се као да је све то већ једном било, али истоветно, и сунце које долази искоса, кроз румену маглицу, и Сава која се искри, и тај ненадни цвркут у грању, и ненадни ударац поветарца који доноси неки удаљени глас, и та сета у грудима... Све то ако је потрајало највише само толико колико је мисао о истоветности могла проћи кроз свест, и већ идућег часа, иако ниси ни трепнуо, ни удахнуо ваздух, ни учинио ма и најмањи покрет, светлост као да се промени, ствари као да узеше неку другу вредност, нити, које спајаху сву ту гомилу предмета и осећања са мојим унутарњим бићем ишчезоше, и ја осетих неизмерну празнину и тугу. Уздахнух и седох. У даљини открих једно потопљено острво, које само још више јада додаде моме већ и онако рањеном срцу.

— Онда се стари господин нагао према вама, — прекиде Карамарковић Србу, — и упитао: шта је ваша будућност 2

Срба зачуђено погледа Карамарковића.

— Не баш тим редом, — рече, — али после... пошто сам му испричао шта се са мном догодило. А испричао сам му све, све до најмањих ситница. Он ме је пажљиво слушао, врло пажљиво. Затим ми је говорио како треба да „одрадим то што сам сфућкао", да је тепелук и дукате он откупио и да ће ми их вратити кад оцени да је дошло време да ми их врати, али да ме узима за свога секретара. И да морам са њим у тај манастир. Све ми то у "тренутку би сумњиво. „Тепелук сам и остало ја продао... ни од кога не тражим да ми их поклања поново! И најзад, — рекох, — откуда ја са вама" Шта ви хоћете од менег" Он ми објасни да ме је