Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 16157,

пратио, још од увече: „Све ми се то ваше понашање чинило сумњиво. Допао ми се ваш израз. Ви нисте покварен младић." „Али ја нећу из Београда! — узвикнух. — И онда, ја сам покварен. Ето, ја не могу да жртвујем ни једно своје задовољство. МИ ради чега, за кога» Он се набури. „За кога, за кога! И каква жртва..." „И на крају, — одвратих, све су то за вас шпанска села!" Миљковић се сасвим наљути: „Нису брајко, то за мене, него за тебе шпанска села!" „Па и то, — одговорих пакосно. —= И на крају, будите јасни и кратки: ви из свега мога живота хоћете да извучете закључак, да нисам умео сам да живим, да ми је потребна дадиља, и да сам се досада понашао као најгори глупак." „И горе, и горе! — викну он подижући штап у вис, — као свиња, као права правцата свиња!' Он ми окрете леђа. Затим се врати: „Дајем ти времена до седамнаестог. Размисли. Пред тобом се налази могућност да постанеш човек. И још нешто: ако се решиш, да ми у једну свеску испишеш све, ко си, шта си, шта си све починио досада, какве су ти биле жеље... Јеси ли разумеог Ево ти адресе." Пратио сам га погледом док није замакао. Корачао је ситним корацима и право. С времена на време поткечио би својим штапом који камичак кад би му се овај нашао на путу.

— Када је то било»

— Тринаестог ујутру.

— Тог истог дана је, неколико часова касније, већ био мртав.

— Ја сам за ту несрећу дознао данас, јутрос. До данас сам се ломио; на крају крајева се решио. Одлазим... и налазим непозната лица. Затим сам чуо да ви узимате посао. Најприродније је било да дођем до вас — и где бих на другу странуг на тај сам манастир мислио као на спасење! И зар то није страшно, — сети се одједном (Срба; — тражити помоћ од непознатих људи!

— Збиља, зар ви немате пријатеља 2 Ви секеу колико ми се чини Београђанин...