Dva carstva : roman

118 БРАНИМИР ЋОСИЋ

5 = Пријатеља» — Срба се замисли. Он брзо, орзо поче прелазити у памети сва своја познанства, сав тај свет са којим се виђао, живео, уживао, делио радости и дане. Ни на једном лицу он не могаде да се задржи. Збиља, ко му је био прави пријатеље Он осети огромну празнину. Један страшан тренутак прође у том осећању празнине и напуштености. Можда само његов отац, професор, можда само Вера коју је тако ружно увредио... али и они, шта би у овом тренутку могли учинити за његаг Он дубоко уздахну: — Не, немам пријатеља, тек сада видим да их немам.

— Чекајте, још једну ствар. Нешто ми ипак остаје нејасно. Зар је тај догађај који вам се догодио такве природе, да неизоставно морате да напустите Београд»

— То зависи од човека — одговори Срба још увек дубоко замишљен. — Можда би неко други и после свега тога могао остати у Београду, можда се тај неко други не би ни окривљавао овако као ја. Али... остати у Београду значи дисати овај исти ваздух, виђати исте личности, иста места, све то што је и довело до овог немогућег стања. А ја бих хтео прво да заборавим, затим... можда ће вам то изгледати смешно... затим да се променим. И можда ће са променом места, променом начина живота, ишчезнути све ово садашње што ме дави. И онда, ја бих да окушам себе, свој карактер, своје склоности; кажу да се то може у самоћи, у тренутку када човек остане сам са собом.

Карамарковић је нетремице гледао у Србу. Њему је било и пријатно и непријатно у исти мах да чује те изјаве. Један часак он је имао утисак да он то сања, да тај младић није ништа друго до приказа, његов двојник, толико је у Србиним речима било сличности са његовим мислима. Нарочито ова последња изјава, о промени места. Он осети неодољиву симпатију за тога младића: каква интелигенција, каква једноставност карактера !