Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 119

— Знате ли, — упита он најзад Србу, — шта вама недостаје, па да будете срећни у животу — Глава! — узвикну неочекивано Срба.

Карамарковић га погледа и полако се осмехну. Али тај осмех би наједном заустављен. Његова "физиономија поче добијати крут и укочен израз. Он гледаше у Србу, али постепено, његов поглед као да поче да се повлачи у себе; јави се пакост, и би му криво да се други дижу, док он пада, и он осети потребу рушења, обарања, освете. Али како, како

ХХП

Срба осети страх од тог укоченог Карамарковићевог погледа. И сам Карамарковић осети да је ћутање постало и сувише дуго, дакле и сувише значајно. Он мало нервозно изађе из своје непокретности, пруживши руку да дохвати шибице, које су лежале у сребрној пепељари, на крају стола: његов рукав закачи један рам, који до тог тренутка беше окренут тако да Срба није могао видети слику у њему, и обори га. Срба би толико спретан да га задржи на самој ивици стола. Он баци један брз поглед на рам и у истом часу њега прели бледило. Он брзо положи слику на своје место; учини то тако хитро као да је додирнуо прстима врело гвожђе. Његова мисао је радила јасно и прецизно. Затим необично, вртоглаво брзо. Он примети чудновати поглед који му упути Карамарковић и у томе тренутку помисли да је овај морао везати његово бледило са Радмилином сликом; он осети као да лети у бездан и у једном часу помисли да ће викнути и побећи. Али га нешто тешко прикиваше за столицу. Све његове намере, све његове одлуке, цела његова воља више није значила ништа, он се осећао играчком у нечијим огромним рукама. Онај стари Срба му се смејао у грудима. Он скоро пожели да се све ово сврши грубо, насилно; да му тај човек постави питање: а ви познајете моју женуг — да се, једном речју, по-