Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 121

гике и смисла. Због прстена> Ту је бајку могао причати професору. Прстен, сам за себе, једва да је био симбол. Срба се упе да продре у мистерију тог првог уклањања. Он створи пред собом целу слику, потопљено село, меланхолију отсечених врбових гранчица, тешку барку, весео свет около, ту крту жену која је дисала крај њега; он се сети свега, нихања барке, одсјаја са воде, ниског и тешког лета дивљих пловака, и нарочито замишљеног изгледа Радмилиног. И одједном, Срба откри да је напротив требао бити весео, узети ту жену за руку, уживати у зеленом небу, у мирису, у пролећу, да је требало говорити, изговарати тихе и миле речи, пуне чежње. Уместо свега тога... Фантазије, то су биле фантазије, болесна жеља за тугом и несрећом, један тешки роман који је замишљао у себи, роман препрека, неразумевања, велике љубави одбијене, роман очајања, роман поштења. И томе роману он се слепо подао, ради њега жртвовао најлепше часове који се никад неће повратити, ради њега починио толико глупости, скоро злочина. А онаг Она се можда смејала. Србу проби ватра при тој помисли. Он осети стид, осети такав стид да му скоро сузе ударише у очи. Али у том тренутку њему паде на ум да све није готово, да он овог другог пута не мора да се уклони, да овог другог пута не мора да се преда немогућим романима који се роје под његовом лобањом; њему паде наум да у свету има још смешнијих људи од њега, као што је на пример тај човек који сада има да реши о судбини својој и своје жене. Јесте, Срба њему препушта ту смешну улогу. Нека реши хоће ли га узети или не, хоће ли га, другим речима, ставити у присуство своје жене или не.

Срба после овог закључка управи сву своју пажњу на Карамарковића и његов укочен поглед, и би му чудно када најзад примети да овај обара главу: на Карамарковићевом лицу се беше за час