Dva carstva : roman

122 БРАНИМИР ЋОСИЋ

оцртао један зао осмех и одмах изгубио у брзо склопљеним очима.

Има часова који постају несхватљиви ч40веку само час доцније и који плаше огромношћу својом, светлошћу и брзином са којом интелекат ради. Има часова када човек у једном блеску постави толико идеја, дође до толико закључака, колико их ни за два сата зрелог размишљања не би могао имати. То је тренутак, време да се удари длан о длан и цео је посао завршен, окончан. Јер ево, све ово што споменух напред, прође кроз Србину свест у тренутку: време, колико је трајао непомичан поглед Карамарковићев.

Што се тиче Карамарковића он је и даље седео за столом, подбочене главе. Пад слике беше у њему довршио онај чудан осећај. Избора није било. Он ипак као да оклеваше са одлуком, али "та паклена жеља била је јача од њега. Он поче осећати да игра једну страшну игру и тому је годило. Подиже главу, устаде с муком ослањајући се о сто обема рукама, и онда, журно и скоро у дрхтавици:

— Ја сам размислио...

Срба такође беше устао, нагло уплашен. Он очекиваше сада да буде одбијен и скоро жељаше да буде одбијен.

— „ја сам размислио, — понови Карамарковић, овог пута јасно и сухо, — узимам вас.

Срба наједном беше заборавио на све. Он је мислио на то, да ће поново срести Радмилу; затим да је све то можда игра нечија; најзад, да треба рећи... Али он не налазаше ни једне речи...

=— У манастир полазимо за три или четири

дана, можда и за недељу дана, — настави Карамарковић, — али ви ћете већ од сутра почети долазити на дужност. ј | — Ја, — проговори најзад Срба, — ја сам имао част да упознам.:. -

— Нису потребна даља објашњења. — пре-

киде га Карамарковић.