Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА Е 128

Међутим, Срба упорно настављаше:

__ Ја познајем ваше рођаке, Јовановиће... могу вам од њих донети препоруку.

_—_ Из захвалности што сам вас примиог узвикну Карамарковић подсмешљиво. Он се некако журио да што пре отправи Србу, да би најзад остао насамо са својим мислима. — Али то је непотребно сада, драги мој. Дакле сутра... та видите да ја не тражим да ми се захваљујете.

Срба се рукова и затим крену вратима. Али дошавши дотле, он се нагло окрете, и пришавши журно баци на сто ону плаву свешчицу коју је држао у рукама.

— Ту је све... — узвикну он, — ко сам, какав сам... Прочитајте, ја желим да знате кога сте узели. — Приметивши да га Карамарковић зачуђено гледа, он брзо додаде: — То сам био спремио за оног старог, он је погинуо, свеједно, прочитајте ви, свакако прочитајте!

После те изјаве Срба као да одахну. Оно што је оматрао за своју дужност да учини, учинио је. Од тог тренутка он је могао да игра са отвореним картама. Тај човек ће знати ко је он, какви су његови назори. Нека се, дакле, управља! Срба истрча из собе, пројури кроз предсобље, кроз баштицу. Тек на улици он се задржа за часак, колико да одахне. Он помисли:

__ Зашто нисам одбиор Шта сам то учинио»

Међутим, негде дубоко у њему, нешто скривено и непојмљиво радоваше се свему, сунцу које је поново гијало на подневном небу, гласовима што се дижу са улице, пролећу што прелива кровове и врхове дрвећа неком безграничном и слатком чежњом. -

__ Па што! — помисли, — Зашто бих био изузетак од целог света»

Он корачаше неколико минута скоро без мисли. Затим одлучно:

— До краја! Овог пута ићићу до краја!