Dva carstva : roman

124 БРАНИМИР ЋОСИЋ

ХХШ

Карамарковић остаде дуго непокретан. Најзад, када изађе из својих тешких мисли, он узе ону плаву свешчицу и поче је листати. Била је то обична ђачка свеска, са коцкастим линијама. Рукопис је био пун и читак, али многе речи беху пребрисаване, чак и многе реченице. Видело се одмах да је тај што ју је испунио био узбуђен и да је писао са муком. На првој страни било је написано крупно: Ко сам и какав сам, а одмах испод тога: С)ш5, фига, пе, фдшђивг аихишв, сиг, диостодо, фиапао > Карамарковић поче расејано читати.

На првих неколико страна мучно и конфузно Срба је говорио о томе ко је он. Било је у тим редовима нечега дирљиво очајног: осећало се како је тај млади човек сео и све своје силе и сву своју искреност усредсредио на то да се објасни сам пред собом; осећала се његова страсна жеља да он сам најзад види какав је он то у ствари карактер. Наравно, карактер не беше објашњен, али ту и тамо блеснуо би по какав податак који би боље него ишта говорио о њему. Било је местимице и једне врсте речитости, као на пример:

„Данас, док је Београд потонуо у море магле и влаге, кидане и разношене ветром, осећам неисказану тронутост и задовољство помешано са тугом мислећи о томе делу свога живота, које ми, иако блиско временски, изгледа у облацима сећања као нешто далеко, завијено у прозрачан папир налик на онај којим цвећари увијају купљене руже; папир толико танак да целим путем могу да разазнајем под њим нежну боју ружиних листића. С друге стране, има детаља који су се сачували тако јасни и прецизни да ми се чини да могу да их додирнем руком: предмет у полутамној соби на који је пао један мршав зрак сунца, упреден кроз пукотину на притвореним капцима.

Да ли љубав постоји изван насг Као сила ко- ја нас се дотиче и оставља у пролазу И постоји