Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА | 1925

ли лек од љубавиг Сумњам. И пишем ове странице (можда једино зато и пишем, а не да бих вама дао податке о себи!) што изгледа хоћу да обновим све оне ноћи пролутане под месечином, што хоћу да обновим, макар и за часак, све оне недоречене речи, несагледане пејзаже, сво оно благо љубави гомилане између двадесете и двадесет и друге године. Ви видите, ја хоћу да се поново разболим, ја не тражим лек."

И онда, без икаквог прелаза, настављао је о другом: | „Ипак, хтео не хтео, морам да подвучем једну чињеницу: над једним телом имао сам две главе, у једним грудима два срца. За једне сам био темпераментан, озбиљан и страствен, за друге површан, несталан, „плехана фуруна" која за часак избукће цело своје одушевљење. Ја не кријем: такав сам. Промена је зависила од тога који је од мене двојице био јачи. То је као кад имате бело и црно, а ветар окреће: прво једно, па друго, црно па бело. Једанпут црно остане дуже окренуто горе, други пут бело. Једина моја несрећа лежала је у томе што ничим дуго нисам могао бити задовољан, па ни тим новим беспосленим начином живота. Убрзо осетих сву његову празнину и ништавност. Било је два пута: или ићи још даље или се вратити раду. Изабрах прво. У то доба пада почетак догађаја који хоћу да испричам“.

Овде је одједном почињала једна необјашњива и збуњена прича. Мада у целини не беше јасан догађај, ипак кроз цело казивање избијаше једна чудна атмосфера у којој су живели ти млади Београђани и Срби. Неки делови беху збиља од неоцењиве вредности за упознавање менталитета те послератне омладине. Карамарковић се нарочито задржа на описима једне мале коцкарнице и једне девојке коју Срба беше отео своме пријатељу, младом гардиском потпоручнику Мишки (Карамарковић је познавао овога) као и на последицама свих тих догађаја. Карамарковића збуни