Dva carstva : roman

196 БРАНИМИР ЋОСИЋ

мало лакоћа и мир са којим је Срба говорио о свему томе:

„Кућа је била у Косовској улици, тек сазидана, недовршена, без спољњих врата, и са степеницама без ограде после другог спрата. Заустависмо се на трећем. Једна тако мала и бедна жута светлост падала је из угла да се једва видело. Било је још увек пуно скела, дасака, зидарског алата и оног мириса, својственог новим зградама, од малтера, креча, масне боје и влаге.

Цокић зазвони. Уђосмо у још мрачније предсобље. Ствари су се једва разазнавале. Обично грађанско предсобље. У крају, Цокић је разговарао са неким у по гласа. Човек се још увек опирао. Онда љутит глас:

— Кад вам кажем да је сигурно.

= Ничиво, ничиво, госпођин Цокић. Пожалост. — Дабоме. Шта си се зазевзечио. Господо... напред.

Очекивао сам да ћемо ући у какву осветљену собу, али кад се врата отворише обресмо се у једном дугом ходнику, пуном промаје (јер ту још не беху прозори намештени) и ћутећи пређосмо на друго крило зграде, окренуто мрачним и неуређеним двориштима. С десне стране био је неомалтерисан зид кога смо се придржавали (јер у ходнику не беше осветлења) с леве отвори за прозоре, и у њиховим квадратима звезде на чистом поноћном небу, мало заморене од хладноће и трептања.

Било због необичности места, било због тога што сам, са идејом о опасности којој се излажемо, ствари преувеличавао, било због тишине и те прозрачне зимске ноћи и белих кровова, тек ја бејах врло узбуђен. То нису били више наивни фокстроти по сали Официрског Дома или Француског Клуба са госпођицама из бољих кућа, ни искричаво жуто вино код „Сабље димискије' или „Јелена“, ни флерт по журевима, већ нешто ми-