Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 127

стериозно „недозвољено, под страхом од изненадне полициске преметачине, и срце је морало куцати брже, као и у оним давним временима из гимназије када смо, скривени иза знака две нуле, повлачили прве дуванске димове. Утисци су били јаки, дубоко се урезали у душу, и ја још и сада, када осетим мирис нове грађевине, видљиво задрхтим, не због опорог укуса због кога се глава иоле малокрвнијих људи окреће, него због читавог низа успомена, отворених асосиацијом идеја. Довољна је та тако неодређена и нереална ствар као што је мирис креча, нове боје и још неосушених зидова па да одмах пред собом видим све једно за другим од завеса од бледо жутог крепона посутих круговима плавих цветића, па све до великог зеленог стола у суседној соби и сребрнасте хаљине, коју је Марија имала то вече на себи. То праћење успомена, увек кад сте стигли до једне мислећи да је крајња, а оно вам се отвори још једна, личи на она дрвена јаја обојена црвено и која у својој унутрашњости садрже друго жуто, па и кад њега отворите нађете у његовој средини треће плаво, и тако, задовољство са чуђењем води вас све даље, налазећи увек све нова и све мања јаја, која се непрестано отварају све до најмањег које најзад садржи језгро свега: малу црвену бомбону које дете изморено отварањем са слашћу меће на језик. Језгро је, у мојим успоменама из тог доба, Марија. Не што је она била и сувише жељена од мене, или што су моја осећања за њу била и сувише јака, него просто што је била прва која је у мени разбуктала једну чисто телесну страст, и што ме је, једном у пламену, та пожуда, много касније, довела до ових нежељених поступака са родитељима и Вером. Не могу да се тачно опоменем реда како су ствари текле. Разумљиво потпуно када се има на уму да смо били мало „загрејани“, у стању када је све лепо, радосно, духовито, и када речи теку, снажно, звонко, као воденички јаз коме је брана диг-