Dva carstva : roman

128 БРАНИМИР ЋОСИЋ

нута. Ипак се јасно опомињем светлости која је пробијала испод врата на крају ходника, светлости бледе али јасне; и са њом су по исквашеном поду клизили неодређени гласови. Учини ми се да Цокић куца некако нарочито, као да даје неки знак. Уосталом, до тог сам закључка дошао тек сутра-дан док сам, пробуђен и још у кревету, мислио: о прошлој ноћи, и он може да буде нетачан. Апартман се састојао од пет соба. Зелени сто је био у последњој. У осталим собама, намештеним и као обичне собе и као нека врста салона, и доста укусно, играло се уз звуке једног грамофона, у једној румено-жутој светлости, пригушеној великим абажурима. Ваздух је био тежак, скоро материалан, пун дуванског дима и јаких мириса, и можда због те лепљиве и изазивајуће атмосфере, а можда и због врућине која нам беше при уласку ударила у главу, људи и жене које затекосмо, било у игри, било у ходу, било по полумрачним кутевима, учинише ми се толико нереални, нематериални, скоро исто онако прозрачни као и завитлана свила доњег дела абажура, да ми се све то представи као сан-“

После једног детаљног описа присутних и места, које Карамарковић прескочи, дође једна партија потпуно неповезана, али пуна појединости. „Хаљина од сребрнастих „шљокица" на црној основи, крута као брокат, урезана у троугао и састављена на раменима са две мале ружице; леђа гола скоро до струка; мале груди једва покривене тешком материјом и видљиве са стране; две голе руке, беле и обле, нежне и провидне коже; са једне стране узана хаљина расечена до више колена које се показује при ходу, у прозрачној и сјајној чарапи боје шампања; потпетице високе; разбарушена и лака плава коса; црвена вештачка ружа за струком; усне мало отворене; трепавице полу склопљене: то је Марија. Осећам да под том крутом и сјајном хаљином, која ми клизи под руком