Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 129

док играм са њом као крљушт рибе, Марија нема ништа, можда једва једно парченце батистане кратке кошуље, можда ни то. И то ме изазива.

Видех Мишку да нам прилази, долазећи из собе где се коцка. У својој сјајној униформи, црвеној и плавој. Као цвет. И у лакованим чизмама. Са косом на раздељак и једним праменом који је пао по челу. Само изгледа уморан. Очекивах да ће се обратити мени, али он зовну Марију и једна дотле нејасна ствар поста ми јасна. Јер ма колико времена проводили заједно, међу нама не беше оне врсте пријатељства које изискује поверавања. Зато се и могло десити да ми, и после годину дана свакодневног дружења, многе ствари остану непознате. Не само оне из интимног живота, него и оне најпростије: где станује, кога има у породици, где проводи време кад није са нама. Сви ми, не само Мишка за мене, бесмо један другоме у том погледу странци. Откуда почиње наше познанство, како Не сећам се. Имали смо исте навике, посећивали иста места, имали исте потребе — и здружили се. Одакле ко долази, укуси, про-

шлост» Колико непотребних питања! Тек касније, у најкритичнијем делу свога живота, увидех празнину која ме је у том погледу окружавала. Увидех да сам један; без пријатеља; и осетих страх пред том празнином и у исти мах горчину и бес против свих тих које сам рачунао у своје и са којима сам провео младост. То ме ипак не спречава да ихи сада волим.

Мишка је жустро говорио. Био је окренут лицем према мени. Видех Маријина леђа, и једну руку на куку. Затим врат са подшишаном косом. И онда се глава покрете: не. Мишка јој се унесе још више у лице. И опет исти покрет главе, само одсечнији: не, не... Марија се покрену као да хоће да оде па се онда задржа. Говорила је преко рамена, видео сам јој профил, једва оцртан; и Мишку иза њене растршене косе, оборених очију. Све то кроз задимљен и густ ваздух.

Два царства

[52]