Dva carstva : roman
130 БРАНИМИР ЋОСИЋ
Најзад ми Марија поново приђе.
— Хоћу да играм.
Њена рука ми се ови око рамена. Осетих притисак. Као загрљај. Пред очима ми је треперила белина њене мишице. После игре:
— Ви нисте покушали срећу2
= Не.
— Треба. Ко зна...
Хтедох да признам да немам новаца. Онда се застидех и пођох за Маријом. Света је било још увек доста. Био сам неискусан, па ипак понашао сам се хладно. Једна је столица била празна и би ми необјашњиво што други свет около стоји, кад има места. И одмакох столицу.
— Не... никако!
Ја препознадох у том господину једног политичара, врло познатог са свога конзерватизма.
= Ви сте луди...
= Објасните му.
— Мездалтез, тлезејецита...
— Зашто да не седнем када је столица празна >
Два-три ужурбана гласа су говорила да је на тој столици седео онај несрећни благајник што се убио у Кошутњаку, а мало час онај млади официр. Проклето место. Ја се насмејах и седох.
Са савршеном хладнокрвношћу извадих своју стотинарку. У истом тренутку осетих да ми Марија спусти нешто у џеп. Када завукох мало касније руку, у њему наиђох на неки новац. У првом часу би ме стид; онда наиђе талас захвалности. Погледах у њене прозрачне очи и видех у њима осмех.
Тек што бејах оставио сто, држећи још у рукама добијени новац, можда онај исти што га изгуби Мишка кад ми приђе Цокић, долазећи из друге собе.
— Где је Мишка»
Слегох раменима.
— А Вујовић>