Dva carstva : roman

130 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Најзад ми Марија поново приђе.

— Хоћу да играм.

Њена рука ми се ови око рамена. Осетих притисак. Као загрљај. Пред очима ми је треперила белина њене мишице. После игре:

— Ви нисте покушали срећу2

= Не.

— Треба. Ко зна...

Хтедох да признам да немам новаца. Онда се застидех и пођох за Маријом. Света је било још увек доста. Био сам неискусан, па ипак понашао сам се хладно. Једна је столица била празна и би ми необјашњиво што други свет около стоји, кад има места. И одмакох столицу.

— Не... никако!

Ја препознадох у том господину једног политичара, врло познатог са свога конзерватизма.

= Ви сте луди...

= Објасните му.

— Мездалтез, тлезејецита...

— Зашто да не седнем када је столица празна >

Два-три ужурбана гласа су говорила да је на тој столици седео онај несрећни благајник што се убио у Кошутњаку, а мало час онај млади официр. Проклето место. Ја се насмејах и седох.

Са савршеном хладнокрвношћу извадих своју стотинарку. У истом тренутку осетих да ми Марија спусти нешто у џеп. Када завукох мало касније руку, у њему наиђох на неки новац. У првом часу би ме стид; онда наиђе талас захвалности. Погледах у њене прозрачне очи и видех у њима осмех.

Тек што бејах оставио сто, држећи још у рукама добијени новац, можда онај исти што га изгуби Мишка кад ми приђе Цокић, долазећи из друге собе.

— Где је Мишка»

Слегох раменима.

— А Вујовић>