Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА | | 31

= Он уопште није нн ушао са нама. Било нас је троје. Побегао је чини ми се са уласка.

— Нека иде...

Цокић се нагло окрете и излете у предсобље. Стигох га у последњем тренутку.

— Где ћеш»

Једва имаде времена да ми добаци да се то мене ништа не тиче. Затим са још навученим капутом изјури у мрак. Ја помогох Марији да се увуче у своју бунду. И полако напустисмо кућу:

Ноћ. Она иста прозрачна и плавкаста ноћ, с дугим улицама изгубљеним у белини, само још тиша, још дубља. Осећало се да долази дан, да ће ускоро ствари узети други облик и покрити се другом светлошћу, па ипак, небо је било још увек пуно звезда. Једино ако су ивице кровова биле јасније оцртане. Снег је под нашим ногама шкрипао.

Пређосмо преко Позоришног Трга, и онда, Кнез-Милетином дођосмо до једне од оних многобројних нових улица иза Ботаничке Баште. Када хтедох, пред њеном кућом, да се опростим од ње, она ми зачуђено рече:

— Зар нећете ући>

Ја ни једном не помислих на то да је Марија можда пријатељица мога пријатеља и да га ја у том тренутку варам његовим сопственим новцем. Све ми се чинило природно.“

ХХРУ

Карамарковић прекиде читање. Он часак остаде непомичан. Било му је чудно: тај младић као да је био његов двојник. Он најзад поново поче да чита:

„„УДетаље дознадох тек из вечерњих новина. Затим нешто касније и од Цокића, који је био мрзовољан и ћутљив. Веле да је имао уплакано лице када су га нашли у једној споредној калимегданској стази и да је био још топао. Стражар који се шетао испред „Српске Круне“ изјавио је,

9=