Dva carstva : roman

132 БРАНИМИР ЋОСИЋ

да је око шест часова изјутра видео једног младог официра када је овај ушао на главни калимегдански улаз, али да касније није чуо никакав пуцањ. Први га је открио чувар парка, око седам часова, раскопчаног шињела. Изгледа да се, пре него што ће опалити, био наслонио на дрво и да се тек касније срозао и остао као седећи, мало заваљен, држећи се обема рукама за рану. Свеж снег који је падао мало пред зору био је једва попрскан крвљу; бровинг му је лежао недалеко, на стази. Била је и мала забелешка, писана на истргнутом листу из нотеса крупним и неједнаким словима, да се убија ради проневереног пуковског новца (без напомене како, где и с киме) молећи да му се известе родитељи тек по сахрани; затим кратка напомена да се све хартије и писма имају предати мени и Цокићу.

Преузимање хартија, испитивање у полицији било је непријатно, али захваљујући Цокићу и његовим везама, све се најзад брзо свршило. Исто тако, благодарећи Цокићу, новине су писале мање него што се обично у таквим несрећним случајевима ради. Писма пренесох код мене јер их Цокић није хтео. Било их је разних, али их ја не загледах. Уосталом, наше се навике не изменише ни у колико због догађаја. Заједничко мишљење свију нас било је кратко: — будала. Ипак, једна будала, имала је, ваљда захваљујући униформи коју је носила, више поимања части и дужности него сви ми скупа у том тренутку. Можда само поимање части униформе, пука, класе, не знам; али ми се исто тако чини да смо ми придавали мало важности тим стварима можда само због тога што нисмо припадали строго узевши никоме, што смо били сваки за себе, ја Срба Мијушковић, он Владимир Цокић, један студент који не полаже испите, други новинар који се подсмева свему на свету, себи на првом месту. Ма колико ми то било непријатно, морам признати да ме је из те равнодушности према Мишкиној смрти тргла једна посета; бар за неко време.