Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 183

Моја мати и отац, заједно са млађом сестром, становали су у одајама које су гледале према Сави. И у већини случајева улазили су на споредан улаз, из дворишта. Од две собе са лица, једна је била издата, а другу сам ја заузимао. У те се собе улазило преко једног малог мрачног ходника који је добијао светлост кроз стаклена улазна врата, којима сам се служио само ја и кирајџије. Врата што из моје собе воде у такозвану гостинску собу (дакле и у одаје где ми је живела породица) држао сам обично под кључем. Откључавао сам их само онда када сам ишао на ручак. Кућа је стара, једнокатна и накренута; сваки се корак чује. И једно поподне неко поче да куца на та врата. Запитах ко је и шта хоће. Моја сестра ми одговори да ме тражи једна госпођица. Помислих на Марију иако сам знао да јој никад нисам дао своје пуно име ни адресу, и планух. Уосталом мој гнев пређе у крајње чуђење када, откључавши врата, видех пред собом једну девојку, која ми је била потпуно непозната.

— Да се нисте преварили >

— 'Ако сте ви господин Мијушковић кога је у свом писму пред смрт поменуо господин Симоновић, онда нисам.

Било је у њеном гласу толико тврде решености да говори пословним тоном, да се узбуђење опажало од првог звука. Глас јој је био један од оних високих и меких женских гласова који подсећају на певање; имала велике тамне очи под дубоко натученим шеширом.

— На жалост, — рекох, — то сам ја. Јадни Мишка.

Затим је понудих да седне. Она одби.

Ћутање. |

Њено бледило ме нагна да поновим молбу и она овога пута седе. Крај пећи. Ја подстакох ватру, натрпах дрва (бејах приметио да дрхти) и остадох стојећи, наслоњен на угао полице са књигама. У почетку су се речи откидале; затим почеле да мирно клизе; и врло разложно.