Dva carstva : roman

134 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Шта се десило не може се поправити. Ви разумете. Свет је пакостан, рђав и низак... Шта би могло да буде занимљиво за вас у писмима веренице вашег пријатеља 2

— Хвала. | — Не, говоримо озбиљно. Ја могу да верујем у вашу реч, али та писма могу да дођу неком другом у руке, некоме који мрзи или мене, или моју породицу. Бити верена...

—- „ва некога који се убио због прокоцканог државног новца, па допустити свету да говори о томе... непријатно.

= Да, да...

— Да, да...

=— Јадни Мишка!

Она се нагло подиже са столице, чврсто стежући једном руком откопчан зимски капут. Па тихо:

= Ви сте рђав... и пакостан.

Покушах да се правдам. Она ми беше окренула леђа, гледајући кроз прозор. Видело се да не слуша моје речи. Затим, не обраћајући пажњу на то што бејах још у половини реченице, она се нагло осврну:

— Ја сам га волела и поред свега. Ја нисам толика рачунџика као што ви мислите. ИМ није ваше да судите о томе шта ко осећа.

Гледала ме је право, одлучно, непомично. Са страхом сам посматрао како јој на трепавици трепери крупна суза, која најзад, клизећи преко једва напудерисаног образа, паде на крзнену јаку. Место одговора извукох из угла прост војнички сандук, откључах га и уклоних се у крај. Трудих се да изгледам као да нисам опазио њено узбуђење. Узех неку књигу и загледах се у редове које нисам разазнавао. Она клече поред сандука и поче вадити хартије. Њене дуге кожне рукавице и ручну торбицу беше оставила на под. Тек касније паде ми на ум, видећи је бледу пред сандуком да сам, остављајући је да сама претура по Мишкиним