Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 135

стварима, учинио велику глупост, јер је она тиме била доведена у положај да види да није била вољена само она и да ју је Мишка варао. Међутим, не учиних ништа да спречим даље мучење јадне девојке; чини ми се, чак шта више, да сам осећао извесну злурадост кад бих у њеним уздрхталим рукама видео свежањ писама из којих је испадало сасушено цвеће и прамичци косе која није била њена.

Лакоћа са којом сам живео, лакоћа са којом сам оправдавао своје површне или лакомислене поступке, није ипак искључивала једну врсту гриже савести. Велим само: једну врсту гриже савести, јер ја све до данас нисам осетио шта је то грижа савести, јер ја уопште нисам имао ни најмањег дела сопственог живота. Чини ми се да сам мислио туђом главом, гледао туђим очима, грлио туђим рукама. Сви поступци били су изазвани с поља и остајали су напољу, на површини.Да би осетили било кајање, било бол, било праву радост, треба да смо бар у том тренутку сами са собом. Када сам ја био сам са собомг Да ли сам ја уопште умео у то доба да останем сам Сећам се да ме је спопадала увек смртна досада за оно неколико часака проведених у мојој соби, између ручка и три часа, сата када се одлазило у „Москву“ ИМ требало је да само прекорачим преко њеног прага, па да сва досада у маху ишчезне. Па ипак, било је часова када ми је изгледало да се у тами мога интелектуалног живота пали једна лелујава светлост, која ми је, ма како слаба била и ма колико кратко трајала, на часове осветљавала сву празнину и бесдиљност мога дотадашњег живота. Само, она се гасила пре него што бих стигао да формулишем оно вечито: треба почети. Ти тренуци су ми личили на оно застајање бегунца коме је сваки час прескуп; бегунац који, учинивши злочин или крађу, јури као махнит испред гонилаца. Без мисли; једино преокупљен идејом да не треба ударити десно; са свом пажњом усресређеном на не-