Dva carstva : roman

136 БРАНИМИР ЋОСИЋ

равнине пута како се не би заплео и сломио ногу или врат. Онда на једном завијутку застане да добије даха. И тек што не мисли више на пут, у мозгу му постане јасно: крађа, гониоци, робија... Тренутак. Светлост у ноћи. Довољно да га неодољиво гурне поново у бег. На страну што по закону најмањег отпора јури само оним путем који је раван и гладак. А ти путеви не воде увек до спасења; напротив.“

ХХУ

Све је то најзад најчистија литература! помисли Карамарковић. — И онда, шта хоће тај младић са свим тим причањем г Све је то смушено и... Карамарковић ипак настави. Он прескочи неколико листова и дође до места где је Срба, пошто је испричао како се упознао са г-цом С“, расправљао, после горког разочарања, о београдској

за мене скуп непознатих ствари. Из разговора дознадох да има сестре, браћу; да нема мајке; да јој је отац врло често у иностранству; али колико има сестара и браће, шта су, како изгледају, где живе, у каквим односима, воли ли она тога свог брата за кога је, говорећи о њему понеки пут, увек употребљавала једну те исту реченицу: ви знате, онај што је побегао у Америку — на сва та питања нисам налазио одговора, ни од других, ни од ње саме. Чини ми се да праву нежност испољавамо према жени тек онда када видимо „интеријер" у коме живи. Више нам говори о њој њена соба, намештена њеном руком, него она сама, премештена у какву салу где се игра, и где стварно њена личност нема никакве везе са случајним де"кором, као ни оне палме у великим судовима, чије вас мртво зеленило више ожалошћава него што весели, док би та иста палма, под небом Африке, стварајући хлад трбушатом црнчету посађеном