Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 137

на жути песак, изазивала најслађе сањарије. Виђајући једну девојку стално ван њене куће, што је најчешћи случај нас који живимо у Београду, стално спремљену за цео свет, ви сте као они путници у возу који пролазе кроз лепе крајеве и који су приморани да гледају из даљине један диван шумарак у чију свежину и хлад не могу да уђу; они никад неће открити невидљиви поток, бистар као плаво девојачко око, ни љубичицу, скривену под лањским листом који је одигнут тек толико, колико да цвет промоли своју главу. Соба у којој она живи, слике по зидовима, незатворен клавир са несклопљеним нотама, стварчице које она сваки дан употребљава, укус у избору цвећа које је у вази на орману од црног дрвета, један албум са старим породичним сликама бачен на троножни сточић, једна мала папуча која вири својим врхом испод дивана, све је то толико пуно њене сопствености и њеног духа, а све натопљено њеним мирисом којим се служи, да можете без досаде да проведете пола часа сами, док се она у другој соби на брзу руку облачи и чешља, да би могла да се појави пред вама у својој лепој собној хаљини, голих мишица и тек овлаш напудерисана. Међутим, нити се ја понизих да замолим да ми испуни жељу, нити она сама дође на ту идеју, те тако никад не уђох у собу где је проводила највећи део дана, где је сањарила гледајући кроз прозор на удаљени Дунав, где је најзад спавала.“

Пред вратима се чу ход. Карамарковић имаде толико времена да затвори свеску и да је покрије другим хартијама: у собу уђе Радмила. Она је долазила из вароши, носећи у рукама безброј малих замотуљака и пакета. Била је озбиљна н као мало уморна.

Радмила није била од оних жена које су све у покрету, у смеху, у нервима. Она је увек била тиха и повучена. Али од оног вечера, од оне прве свађе, она беше постала још тиша, још повученија. Карамарковић, који ју је виђао свакодневно,