Dva carstva : roman

188 БРАНИМИР ЋОСИЋ

једва да је и опажао какву промену. Чак и да је сасвим јасно видео, он би је свакако објаснио кајањем, било чак и женском препреденошћу. Међутим, и једно и друго било би погрешно. Радмила није себи имала шта да пребаци, бар у том случају свађе; још мање је имала разлога да игра било какву улогу. Она просто у себи беше открила једну другу, непознату жену, и сада беше сва у испитивању те странкиње. То испитивање ју је толико окупљало да је у часовима потпуно заборављала на живот око себе. Свађа не само да не беше потисла њене пређашње снове, него их још и појачала. До тог вечера она је с времена на време мислила или сневала о" оном „страном“ човеку, али пробуђена, она није ишла даље. Њој ни на ум није падало да би могла тај сан превести у дело. И одједном, свађа. На страну све споредно, увреде и остало. Та свађа јој беше открила оно што она није смела сама да открије; Карамарковић јој је, не водећи рачуна о њој, указао скоро прстом на могућност. И она је видела, и она је онда поновила за њим: јесте, и ја могу да преварим. Радмила у прво време би запрепашћена тим открићем. Она проведе неколико дана испитујући себе и своје жеље. Како је то била у ствари само игра маште, она би необично искрена, она себи дозволи потпуну слободу: резултат је био поражавајући. Да је то могао и наслутити, Карамарковић јамачно не би направио ону сцену са љубомором. Али он, сав у својој несрећи, гледајући живот само са оне стране која је њему забрањена, није могао ни замислити да постоје другојачије природе, другојачије душе. Он није познавао Радмилу; он ју је судио по себи. И то би оно што највише дирну Радмилу. Једним јединим грубим покретом он беше открио Радмили пут за тај други живот, једним јединим покретом он у њој беше скрхао преграду која ју је дотле делила од тога живота. МИ баш зато што му је свом својом