Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 139

младошћу тежила, баш зато што је то била у ствари њена једина жеља, Радмила не могаше да опрости Карамарковићу да је баш он био тај који ју је гурао према њему. У њој беше увређен стид, чедност, цела њена женскост. Тај Карамарковићев поступак личио јој је по својој грубости на гест победника који цепа са своје жртве кошуљу. Најзад, она као да није тражила стварност. Њој је било мучно у њеним сновима, али и слатко. После овога, она се одједном нашла усред реалности, пробуђена, свесна, још осамљенија него раније, не знајући шта да почне. Зашто је то учинио» Је ли био свестан последицаг Радмила није могла ни слутити, још мање знати. Али једна врста мржње беше се родила у њеном срцу; једна врста побуне која је тињала дубоко у њој.

Ушавши у собу, Радмила пожеле добар дан Карамарковићу и овај је пољуби у чело. И добар дан, и пољубац беху хладни. Они измењаше неколико речи поводом одласка, куповине извесних ситница, времена. Одједном, Карамарковић рече:

— Ја сам узео себи секретара.

Радмила подиже на њ свој кротки поглед и не рече ни речи.

— Младић ми се иначе необично допада, настави упорно Карамарковић, — врло окретан, врло занимљив, мало изгледа сувише сентименталан. Нагнут над столом, Карамарковић је пажљиво посматрао Радмилу, трудећи се да докучи утисак који су његове речи изазвале. Али сем ПО-. корности (која је овог пута била скоро равнодушност) он не откри ништа на том лицу, на тим спуштеним трепавицама.

— Тебе као да не занима све ово.

— Зашто ме не би занимало

— По гласу бих рекао да ти је свеједно.

— Није ми свеједно.

— У толико боље. Било би ми жао да ти није по вољи.