Dva carstva : roman
140 БРАНИМИР ЋОСИЋ
— Ја сам више волела да у том манастиру буде што мање света.
— И овако и онако биће их нежељених. Један више или мање... Ти познајеш сликара М.2
— Срела сам га једном или два пута у друштву.
— Је ли досадан>
— Не знам. Увек сам га видела да седи у каквом углу и да пуши.
— То није рђаво. Има две врсте сликара, једни што пуше, ти су сношљиви, и други што говоре. Сликар М. је добио да освежи фреске. Ето још једног сапутника.
Радмила је полако скидала рукавице.
— Уосталом, — настави после краћег ћутања Карамарковић, — можда си и мога новог секретара срела гдегод. Он вели да познаје Јовановићеве. Радмила скоро да задрхта. Нешто као предосећање испуни је одједном. Она несигурно упита:
— Како се зове2
— Срба Мијушковић.
Један снажан удар задржа Радмили срце. Она помисли да ће изгубити власт над собом и викнути. Али у том тренутку примети да је Карамарковић радознало и укочено гледа, и у часу осети да треба да се надвлада.
— Ти га познајеш»>
Она хтеде да одговори: да. Јер шта би у томе било чудног Зар није познавала сликара М.> Зар га није могла срести као и други свет у којој од кућа где је одлазилаг Шта се најзад догодило нарочито између њих да би морала крити» Али у том часу њој паде на ум да је то он можда нарочито, због ње, ушао код Карамарковића у службу. Она осети да бледи.
— Ти га познајеш»
— Можда... не сећам се.
Неколико часака Радмила остаде непокретна.