Dva carstva : roman

140 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Ја сам више волела да у том манастиру буде што мање света.

— И овако и онако биће их нежељених. Један више или мање... Ти познајеш сликара М.2

— Срела сам га једном или два пута у друштву.

— Је ли досадан>

— Не знам. Увек сам га видела да седи у каквом углу и да пуши.

— То није рђаво. Има две врсте сликара, једни што пуше, ти су сношљиви, и други што говоре. Сликар М. је добио да освежи фреске. Ето још једног сапутника.

Радмила је полако скидала рукавице.

— Уосталом, — настави после краћег ћутања Карамарковић, — можда си и мога новог секретара срела гдегод. Он вели да познаје Јовановићеве. Радмила скоро да задрхта. Нешто као предосећање испуни је одједном. Она несигурно упита:

— Како се зове2

— Срба Мијушковић.

Један снажан удар задржа Радмили срце. Она помисли да ће изгубити власт над собом и викнути. Али у том тренутку примети да је Карамарковић радознало и укочено гледа, и у часу осети да треба да се надвлада.

— Ти га познајеш»>

Она хтеде да одговори: да. Јер шта би у томе било чудног Зар није познавала сликара М.> Зар га није могла срести као и други свет у којој од кућа где је одлазилаг Шта се најзад догодило нарочито између њих да би морала крити» Али у том часу њој паде на ум да је то он можда нарочито, због ње, ушао код Карамарковића у службу. Она осети да бледи.

— Ти га познајеш»

— Можда... не сећам се.

Неколико часака Радмила остаде непокретна.