Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА Е 141

— О чему мислиш» — упита је најзад Карамарковић, који не скидаше очију са ње.

— Је ли то дефинитивно >

— Не разумем.

— Ја не бих волела да узмеш тог младића.

— Зашто»

— Не знам... тако.

— Којешта. Ви жене увек имате неке чудне жеље. Уосталом, сада је доцкан. Ја сам га већ узео,

Радмила нагло устаде са столице, погледа право у очи Карамарковићу и онда јасно:

— Како хоћеш.

— Је ли ручак готов»

— Мислим да јесте.

ХХМЕ

Прву непромишљеност учини Радмила када по други пут, после читавих месец дана ћутања, постави Срби исто питање и тиме му даде прилике да понови све оно што јој је испричао и први пут. Али увређен њеним понашањем Срба овога пута би отсечнији и јасници.

— Ви знате да сам овде због вас.

— То није истина. А она прича о очајању, о случају, 0 свим оним немогућностима >

— Ви сте сами нашли реч: то су немогућности. Нисам, најзад, могао рећи вашем мужу: узмите ме у службу, јер желим да будем крај ваше жене.

Другу непромишљеност Радмила учини (јер тиме показа Срби да је непрестано мислила 0 њему), када га после неколико дана позва да је отпрати до манастирске воденице. Једном на путу (воденица је удаљена једва неколико стотина метара од манастира) она га запита, прекидајући га у говору:

— Ви се још увек љутите на мене»

(Он се уозбиљи и полако одговори:

— Ја немам права да се љутим.