Dva carstva : roman

149 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Радмила застаде и управи поглед на њега. Он издржа тај поглед не трепнувши. Очи су му биле сјајне и тужне, кутови усана непокретни; цело лице му је било једна одлично успела маска резигнације и бола: Радмили задрхта срце. Она прва обори поглед и настави да иде. Иза окуке, полегла по Сребрници, притиснута литицама, указа се воденица.

— Мени је врло жао, верујте ми. — проговори она најзад, после дужег ломљења. = Чега»

— Не знам, свега овога... вас.

= Немате зашта да ме жалите.

Они наставише да иду, ћутећи.

— Ја нисам крива. — проговори замишљено Радмила.

= Ви би хтели да будете начисто са својом савешћуг — Срба се насмеја, чувајући још увек на своме лицу онај горак израз.

— Зашто тај осмех>

= Онако. Човек помисли у једном тренутку да је добро видео и разумео, а после се покаже да није видео ништа, да није разумео ништа.

— Нећете рећи да сам вам дала повода2

= Ја не велим ништа.

Стајали су сада над самим воденичним јазом, плавим и непокретним. Около њих склапала се огромна клисура. Под водом се видело како се лелуја дуга зелена трава.

— Ја бих можда требала да будем строжа према вама... — изјави наједном Радмила.

— Зар се може бити строжи, хладнији, званичнији него што сте ви били за ово последње време у манастиру 2

Радмила као да не чу ово питање, већ додаде сасвим тихо:

= „али не могу.

Један мали осмех осветли за часак Србино лице; тај осмех Радмила не примети. Она настави: