Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 143

— Ја бих тако волела да у мени гледате једног искреног пријатеља.

Он нагло плану.

— Пријатељство између човека и жене! Ви јамачно не говорите то озбиљно. Између човека и жене постоје само два нормална стања: љубав или равнодушност. Све остало је болест, сентименталност, романтика. — Он заћута за часак па сниженим гласом: — Ово вам сада говорим пријатељски: када вам неко други буде говорно о љубави, ако вам тражи љубав, а ви му је не можете дати, одговорите му јасно, кратко, поштено: не! — али не чините више ту погрешку да му место љубави нудите пријатељство! То је више и горе него увреда: то је милостиња. Али не говоримо више. Овога вас пута ја молим да прекинемо. Говоримо о чему другом, ако хоћете.

— Вратимо се.

При повратку, ни сама не зпајући како, она му се ослони о руку и тако дођоше до манастира.

Један мали и незначајан покрет повлачи други, овај трећи, и ми никад не знамо где ће се та интимност, почета тако безазлено, зауставити. На ту мисао дође Радмила сутра-дан док се пела са Србом ка испосници и одједном она поче осећати страх. Али како извући руку из његове» Они су се пели лагано, корак по корак. Разговор је текао лаган и скоро весео. Али све то као да је било узгредно. С времена на време она би бацила на њега поглед, али би га одмах обарала, ако би срела његов. Са једне чистине, сасвим у дубини, испод. њихових ногу, Радмила опази манастир са њего вим зградама, многобројним конацима и кубетима. са његовим обичним покретом радника који су били као живе црне тачкице, са Сребрницом која блескаше у зеленилу, падајући преко огромног камења. На догледу те слике, она осети наједном како је обузима дубока и необјашњива туга. Пустити се2 Рећи му све што до тог часа није ни себи самој смела признатиг ИМли му просто дозволити